Istorijski zapisi beleže da je na prostorima Vranja i regiona juga Srbije vekovima unazad postojalo trgovanje lekovima kao i da su radile apotekarske službe. Razvoj farmaceutske delatnosti u Vranju može se pratiti od laičkog trgovanja lekovima, preko polukvalifikovane, do kvalifikovane apotekarske službe.

U najranijem dobu vladavine Nemanjića u vranjskom kraju ne postoje pisani dokumenti o zdravstvenim prilikama i zdravstvenoj službi. Prvi zapisi u vranjskom kraju potiču iz XIV veka, odnosno 1313. godine, kada je srpski kralj Milutin Nemanjić podigao u blizini Vranja, u gornjem toku reke Pčinje, svoju veliku zadužbinu, manastir Sveti Prohor Pčinjski. Monasi su spremali „madžune“ , sirupe, meleme „za goleme boljke“ kako su tada nazivali žlezdanu i koštanu tuberkulozu. Upotreba čajeva od trava je bila najčešća. Mnogi zapisi, mimo fresaka koje i dan danas postoje u ovom Manastiru, govore o velikoj tradiciji manastira Prohora Pčinjskog kao narodnog lečilišta kroz duge vekove vladavine Nemanjića i turske okupacije.

Narodni vidar Zafir Mihajlovic

Do 19. veka, za vreme vladavine Turaka, Vranje nije imalo ureñenu apotekarsku službu. Lekove su pravili i prodavali narodni vidari, a u radnjama običnih trgovaca mogli su se kupiti razni gotovi lekovi, najviše dopremljeni iz Soluna. Narod su lečili „kalojatri“ - grčki samouki vidari. U prvoj polovini 19. veka, po svom umeću koje je stekao od njih, čuveni samouki narodni lekar i vidar vranjskog kraja hećim Mika Stošić (umro 1854. u Carigradu) i njegovi sinovi vidar Zafir Mihajlović - „Topal“, a naročito vidar Dimitrije Mihajlović -„hećim Dimitrać“ su posebno pomagali narodu i bili nadaleko poznati.

Hećim Mika je duge decenije bio čuveni narodni vidar, a kasnije nacionalni voña naroda vranjskog kraja. Kakve su vrste lekova spravljali i prodavali, nije tačno poznato. Kod naroda je ostalo sećanje da su to bile mnogobrojne trave, lišće, korenje za kuvanje raznih tejova kod stomačnih oboljenja, protiv kašlja, grudnog zaptiva. Pravljeni su razni balsami, kapljice naročito protiv stomačnih bolova, sirupi za dečije bolesti, mnogobrojne masti i cerati za kožna oboljenja. Praškove i tablete kod glavobolje, raznih neuralgija, grozničavih stanja su donosili i vidari i trgovci i prodavali ih u radnjama i kod narodnih vidara. Takoñe, veoma su bili cenjeni ”felšeri”, koji su pregledavali bolesnike i ukazivali svaku vrstu lekarske pomoći. Oni su i prodavali lekove.

Felšer Naum Marković

Nakon oslobañanja Vranja od Turaka u ciči zimi 1878. godine, apotekarska služba u Vranju nije bila razvijena kao u drugim delovima Srbije. U osloboñenoj varoši postojala je empirijska apoteka „hećima“ i empirika Nauma Markovića (roñen 1825. u Carigradu, a umro je 1902. u Vranju). On je u nekoj carigradskoj bolnici završio felšerski kurs i imao zvanje - lekarski pomoćnik „felšer“. Došao je u Vranje i oko 1862. godine u centru Vranja, u lepoj dvospratnoj zgradi koja se nalazila preko puta današnje „Elektrodistribucije“, sebi i porodici je stvorio stan na prvom spratu. U prizemlju je otvorio ordinaciju sa lepo ureñenom apotekom. To je bio prvi, donekle kvalifikovani zdravstveni centar za Vranje i ceo vranjski kraj (srednje kvalifikovana apotekarska služba).

Naumova apoteka je imala mnogo veći broj lekova nego što je bilo u laičkoj trgovini do njegovog dolaska. Naum je lekove kupovao u Solunu i delimično u Carigradu i oni su nosili francuske nazive, jer je u gradovima Sredozemlja tada dominirala većinom francuska terminologija u medicinskoj nauci. Naum je cenio razne trave, lišće, korenje. Znao je da pravi mnoge lekovite infuzije i dekokte. Ali u svoju apoteku je doneo znatno veći broj tableta, raznih pilula sa brzim i oprobanim dejstvom pomoću kojih je njegovo lečenje postalo efikasnije i uspešnije. Držao je i razna antiseptička sredstva koja nisu imali laici, a pomoću kojih je uspešno lečio i stare zagañene rane i razne povrede. Ova srednje kvalifikovana apoteka je uspešno, ali kratko radila. Kada je januara 1878. godine srpska vojska- Šumadijska divizija generala Belimarkovića ušla u Vranje, svoju apoteku je predao srpskom apotekaru - magistru Peri Jankoviću koji je služio u korpusu Generala Belimarkovića. Apoteka je adaptirana za privremeni rad, koji je trajao pet godina – do 1883. godine. Nedostatak visokokvalifikovanih kadrova bio je vodeći razlog za kasno otvaranje savremene apoteke u Vranju.